Na jednoj od naših dnevnih vožnji pala je ideja otići na more biciklom. Taj razgovor nije imao poseban značaj u smislu dogovora, više je izmamio sjaj u očima pri samoj pomisli na to.
Prošlo je još nekoliko tjedana i pokoji mjesec u kojima smo sporadično načinjali tu temu i ponovo proživljavali taj isti sjaj u očima dok jedno jutro nisam dobio potvrtni sms.
Uzeo sam godišnji od 4 osmog. E to je bio dogovor, postojao je čvrsti datum polaska.
Velik kao kuća, tvrd kao kamen.
Oko rute se nismo previše brinuli, lika pa otoci bilo kojim putem. Pripreme smo obavili maksimalno ležerno, vreću za spavanje i šator sam već imao, pokrpati bajk, nabavit paktreger i bisage te kupiti jednu rezervnu gumu... Dosta je bila jedna.Večer uoči puta smo pakirali stvari, Saša je popravljao osovinu pa je skužio da ne funkcionira dobro ali nije više bilo vremena za savršeno ispravan bicikl. Čovjek je od zadnjeg trena i takvima se treba klanjati.
